Čekajući srećan kraj...

Sex, kofein, nikotin...

skellington91 | 06 Februar, 2009 15:28

Čista hemija. Ceo njen život. A kako je odjednom upala u moj život bez kucanja, za razliku od sudbine u Betovenov, unela je i kod mene. Hemiju. Alkaloide. Jedan koji sadrži nekondenzovane petočlane i šestočlane prstenove, a drugi koji prelazi u naviku, ali ne i u zavisnost...I, jednim delom, unela seks... Dosta seksa. I zbog svega toga, i gomile ostalih stvari, volim je! Intenzivno, jako i mnogo. Fundamentalno.

Sandra. Devojka koja ceo svet okrene unatraške. I tako ga vrti i vrti. I jebe joj se za sve. Dve supstance koje ispunjavaju njen dan, njen svet i nju samu jesu nikotin i kofein. Devojka koja me je ˝iskvarila˝.( I pokrala mi pola hemijskih olovaka koje sam imao).

* * *

Sedim u kafani. Sam. Nigde nikog. Jedino je tu onaj konobar. Sedi tako sam iza šanka. Kuca poruku. Znoji se kao svinja! Vrućina ubija. Gledam na mobilni. Kasni. Na stolu ispred mene hladno, ledeno pivo, i kutija cigara. Pepeljara je skoro puna. Palim još jednu. A, jebena vrućina! Neizdržljivo je. Osećam i sam kolutiće znoja ispod pazuha. Kap znoja mi se spušta niz slepoočnicu. Ponovo gledam mobilni. Prošlo je tri minuta, a deluje kao pola života.

Vrata se otvaraju s treskom. Ulazi tračak nade u vidu svežeg vazduha. I ona. Ulazi i ona. Puštam dim kroz nos i gledam je kao da ću je iskasapiti. Bleda je. Vezala kosu, obukla kratku majicu i šorcić. Izgleda kao manekenka. I svi se slažu s tim. I dalje gledam u nju. Bez reči. Samo gledam.

-Kasniš! Koji ti je?-

Brzim pokretom mi je ščepala kragnu, privukla me sebi i unela mi se u lice. Tek s ove razdaljine vidim da su joj i oči crvene.

- Znači jebeno mi fale kofein, nikotin i sex. Tako da, ako mi ne naručiš kafu i daš upaljač, jebaću te, urlaćeš!-

Gutam knedlu. Smejem se. Počinje i ona. Ljubi me u obraz. I ja nju. Seda preko puta mene. Snižava ton.

-’Ajde molim te idi ti naruči mi kafu.-

-Što bih ja išao?-

-Zato što se plašim onog čoveka-

-Plašiš ga se?-

-Lik se jebeno znoji kao svinja. I izgleda uvrnuto. Krajnje uvrnuto. Ja sa znojavim uvrnutim ljudima teško ostvarujem komunikaciju. Baš teško!-

-Čekaj, a meni su fetiš znojavi uvrnuti ljudi?-

- Pa ti nemaš strah od konfrontacije.-

Ustajem. Ona se smeška zadovoljno. Pkazujem joj srednji prst. Odlazim do čoveka i zgražavam se. Kao jebeni potop. Od glave do pete. Sve! Gutam knedlu i jedva progovaram:

-Jednu kafu za moj sto.-

Zašto nije ukljčio klimu!? O, njesra, jeste uključio klimu. Joj!

- Jao, onaj iz četvte je dobar k’o stoka- rekla je i uzela dim. Stegla me je za ruku. I to ne u fazonu malo, nego tako da pomislim da mi kida mišiće.

- Jeb’o te, otkinu mi podlakticu!-

- Pa valjda je bitnije da ja irazim emocije, nego ruka kojom onanišeš!-

- Hm... Kako god! A i ako se toliko ložiš na njega pokaži to nekako.-

-Šta, kao ti prošli vikend, da se odvalim kao životinja od vodke i pošaljem pogrešnoj osobi poruku Th r4 lepa a ja phan. Da qe nadjemn-?-

Uzimam dim i crvenim.

-Dobro, to jeste bio blam, ALI, poenta je da sam bio s Marinom!-

-Da, iako si hteo s Nikolinom!-

-Kako god...Bitno je da smo se po’vatali. Bašbaš!-

-Pfff... U liftu! Ko zna kakve ste polne boleštine pokupili!-

-Da...- uzimam poslednji dim, duvam joj u lice pa gasim cigaru u pikslu, -U liftu...Znaš ono, pritisneš STOP dugme...-

- Da, da,da, samo ako si ti onako pijan k’o majka mogao da naciljaš bilo šta. Pazi, naglašavam, BILO ŠTA, a kamoli stop dugme-

-Pa i nisam.-

-Pa šta, na koji sprat ste zapizdili.-

-Ona je pritisnula stop.-

-Aham, a ja mislila...-

-Pogrešno si mislila.-

-Jebi ga...NEGO, nemoj me prekidati kad pričam o njemu...-

ON je baš u tom momentu ušao. ONA me je baš u tom momentu šutnula pod stolom. Šta šutnula!? Odvalila potkolenicu! Krenuo sam da dreknem, pa to da zamaskiram u kašljanje i/ili javljanje njemu, tako da sam ispustio neki krajnje uvrnut zvuk. Nešto između zvuka veverica koje se pare (e, pa zvuk one pasivne) i zvuka koji ispusti mačka kad iskašljava klupko dlaka. I on i ona su me pogledali kao poslednjeg retarda. Doduše, on mi se i javio, onako čudno me gledajući, i seo za treći sto od nas. Ona je nastavila tako da me gleda. Kao...Kao da sam ja tamo neka osoba koja tek tako dođe i ispušta zvuke koji su nešto između zvuka jebane veverice i zvuka mačjeg kašlja.

-Hvala što si me izblamirao.-

-Hvala na invaliditetu!-

-Pfff... Ja od blama neću moći da mu se javim...DA ŽIVIM!!! A ti ćeš još moći da tražiš osiguranje, ili invalidsku penziju!-

On ponovo dolazi. Ona ga pije. I pije... I pije...A ostaje žedna.

-Jel ima neko hemijsku da mi pozajmi?-

-Ne, žao mi je, ja nemam.-

Ona ga gleda oš neku večnost. I tek onda uz trzaj nabija ruku u torbu. Histerično ronda po njoj. A onda je vadi. Vadi hemijsku. Vadi MOJU hemijsku. I tako MOJU hemijsku uz grickanje usana daje njemu. On je uzima, tapše me po ramenu i odlazi. Vraća se samo da kaže kako imamo istu majicu. Ma ko jebe majicu.

-ŽELIM-MOJU-HEMIJSKU-NAZAD- besno joj šapćem. Grabim moje cigare sa stola. Palim jednu. I opet je gledam kao da ću je iskasapiti! Uzimam gutljaj piva. Kontam da je baš hladno pa ga spuštam uz potkolenicu. Prija. Jao, al’ prija!

-Pa, izvini...Stvarno mu je trebala hemijska. A u svakom slučaju, daću ti neku drugu tvoju hemijsku.-

-Ok, ok.-

-A šta misliš, jel i on tako... Krade stvari.-

-Ne znam...možda.-

-Jao, mića.-

-Misliš kleptoman?-

-Jao. Zamisli, on tako zadrži tu hemijsku. Pa me se svaki put seti. I kao, ja se udam sad na moru, i on jednom tako slučajno nabasa na tu hemijsku u svom džepu i seti se da je to jedina stvar koja nas povezuje. Pa on onda zapali za Bugarsku i dođe i otme me... Pa ja bih pala!-

-Šta!?-

-Kao...Pala! U fazonu u nesvest. Od naboja emocija.-

-Sandra, sereš gladna.-

-Ne...Ti to ne razumeš.-

-I ne želim.-

-Da, želiš. Svi žele. I razumećeš. Jednog dana... Ali ne u nekom liftu nadam se...-

-Na krovu?-

-E, jebi se.-

-Dobro, Sandra, nemoj se žestiti.-

ON opet dolazi. Pruža joj hemijsku. Smeška se i zahvaljuje.Ona pizdi.

-Pa...Izgleda da nije kleptoman kao ti.-

-Jebi se!- vrišti-KO JOŠ VRAĆA STVARI!?-

Kontam da bih joj trebao reći niko normalan. Iako je istina- svi normalni. Al’, neću da je zezam.

-Niko normalan.-

-I ja kažem! Niko normalan!-

-Eto.-

-Uh! Al’ sam se iznervirala. Daj malo piva.-

-Ma samo iskuliraj. On ionako ide iz škole za koji dan.-

-DA, ali je mogao zadržai jebenu hemijsku!-

-Ma, tražiće on upaljač, ili tako nešto. I ako to vrati, e pa onda stvarno treba da ode na analizu.-

-Da, da, u pravu si!-

Ustajemo i ostavljamo pare na sto. Da ih kojim slučajem ne bismo dali debelom znojavom čoveku. Da nas opet on, kojim slučajem ne bi dotakao svojim debelim znojavim prstima. Grlim je i izlazimo iz kafane.

Posle dva dana je zaista došao po upaljač. I ona mu je dala. Istrčali smo na brzinu kako ne bi stigao da nam vrati. Ona mu je dala i on je kresao. Jedan dan. Posle je upaljač završio u mojoj torbi. Ipak su njena osećanja bitnija od jednog belog upaljača. Ma koliko god on predstavljao jedinu i jedinstvenu vezu između dve osobe. Ma koliko god to meni ne bilo jasno, a vremenom ću saznati.

* * *

Beli upaljač još uvek stoji na dnu mog ranca. Zarad Sandrine mentalne stabilnosti. Beli upaljač još uvek stoji na dnu mog ranca. Pa se opet pravim da nemam ni jedan i žicam da bih zapalio uz kafu s njom. Beli upaljač još uvek stoji na dnu mog ranca...Dok ga ona ne skonta i popizdi... Pa ga ukrade.