Čekajući srećan kraj...

Eva je okusila...

skellington91 | 07 Februar, 2009 15:27

    U početku Bog stvori nebo i zemlju. Sutradan stvori nebeski svod. Dan posle, odvojivši vodu i kopno, naredi da zemlja obraste biljkama koje će se množiti dajući plod. Četvrtog dana stvori Suce i Mesec koji odvajaju dan od noći, označavaju godišnja doba, dane i godine, a onda na nebeski svod smesti bezbroj zvezda. Petoga dana stvori nemani u vodi, i ptice nebeskog svoda, te ih blagoslovi. Šestog dana podari život svim životinjama koje hodaju zemljom, a na kraju načini čoveka ’’po obličju svojemu’’ da vlada zemljom i svim što živi i raste na zemlji... I, kako ne bi bio sam, od čovekovog rebra načini i ženu, kako bi čovek imao druga sebi ravnom. I onda je sve otišlo u...

 

*          *          *

 

            -Ti meni nešto kažeš!? Tvoj prvi sex je bio s onim likom kog si pitala za pravac drugi dan od kako si se doselila!!!-

            -Ne, to je bilo nešto drugo! Ja sam ZNALA gde treba da skrenem, samo što sam jako želela da se po’vatam s tim likom...-

            -Sandra, ni ime mu nisi znala. Što je još gore, ni sad ne znaš.-

            -Ime!? Ime je najmanje bitno. A u ostalom, mislim da se zove nešto na g...Ili b... U svakom slučaju, to nije moja poenta. Moja poenta je da si skenjao druga bez ikakvog razloga, a ni ti nisi imao ni jednu normalnu ribu. SKROZ normalnu, mislim.-

            -Molim!? To apsolutno nije tačno!-

            -U redu, ja sad idem. I doći ću uveče. A ti sastavi listu devojaka s kojima si bio. Ali na duže od večeri. I onda ćemo razgovarati o njima. Pa ću ti dokazati da nisi u pravu.-

            -Ne dolazi u obzir! Neću sastavljati takvu listu. Testosteroni! JA-IMAM-JEBENE-TESTOSTERONE! Ne estrogene i progesterone.-

            -Kao prvo, i muškarci i žene imaju i hormone suprotnog pola, samo u manjim količinama. Kao drugo, znala sam da ćeš odbiti jer se bojiš saznanja. Saznanja da si sinoć projektovao svoje osobine na jednog od najboljih drugova, a da si u stvari TI taj koji biva samo sa čudakinjama. Kao treće, tek kad postaneš i sam svestan toga možda ćeš promeniti nešto. A možda i nećeš...Jer si i sam frik.-

            -Znaš šta!? Uradiću tu jebenu listu! Ali samo imena. Ništa više! I onda ću ti dokazati. I... i... I, pozvaću gomilu ljudi na krov, da i oni vide. I kad ne budeš bila u pravu, nasmejaću ti se u lice. Onako, kao, HA-HA-HA! –

            -Da, da... Kako god -, krenula je prema vratima da se spusti...

            -E...Sandra?-

            -Šta je?-

            -Ne kaže se šta je, nego, molim.-

            -Jebi se.-

            -Ostavi mi upaljač. I ponesi alkohola večeras.-

            -Ok. Sad moram da idem. Da se spremim da te razbijem večeras.-

            -Samo se ti nadaj. Pazi da se ne kresneš s nekim usput.-

            Demonstrativno okreće leđa. Diže glavu i kreće k vratima.

            -Jel tekila ok?-

            -Da, Sandra, tekila će odgovarati.-

            Jebena lista! I jebeno sve ovo! Sedam u svoj plavi ćošak. I razmišljam. Šta ako je Sandra u pravu? Ako sam ja zaista samo jedan frik koji ne može da bude, na duže, sa normalnom devojkom. I koji ni ne želi da bude s takvom. Jer mu odgovaraju čudakinje. Jebena Sandra. Sad samo o tome razmišljam.

            Bacam pogled na sat. Imam još nekih sat vremena da sastavim listu i da se istuširam...I kupim alkohol... I odem na krov. Sreća, pa sam javio ljudima da dođu...

            Odlazim u dnevnu sobu. Tamo su tata i njegov drug iz detinjstva, pop Stanislav. Piju kafu. I puše. Tata opet puši, iako je ’’ostavio’’ cigare davno. Bar nije u onom tripu da ih krije svuda okolo. Sećam se šta mi se desilo kada ih je sakrio u moju tek napravljenu kućicu za ptice koju sam sutradan odneo na ocenjivanje nastavniku tehničkog. Bio sam poslat kod pedagoga na razgovor, a onda sam dobio i ukor...

            -Dobro veče...- javljam im se.

            -Bog ti pomogao-, govori mi čika Stanislav.

            -Ja ne verujem u Boga- odgovaram mu.

            -A u šta veruješ?-

            -Mislite na religiju?-

            -Da...-

            -Ja sam agnostik.-

            -Znači smataš da se pitanjem postojanja ili nepostojanja Boga uopšte ne treba baviti?-

            -Da...čemu to?- Otvaram frižider i uzimam mleko. Otvaram ga i sipam u šolju.

            -Pa vidiš, postoje ljudi koji veruju...-

            -Kao što ste vi, na primer?-

            -Da, kao što sam ja. Ili kao što je gomila ljudi na ovoj planeti.-

            -Da, i sad ću ja u pakao, jer nisam pripadnik ni jedne religije. Gledano realno- raja nema. Svaka religija kaže da oni koji ne veruju u nju idu u pakao... Tako da...-

            -O, dečače. Još si ti mlad. Moraš da shvatiš da je nekim ljudima vera sve što imaju. I sve što im je preostalo. Da je vera više od reči. Da vera povezuje ljude u ogromne porodice.-

            -O, izvinite, molim vas! Ja odbijam da poverujem da smo svi nastali incestom i da i dalje širimo svoj rod na  isti način. Da su ljudi živeli preko devetsto godina, da je bio ogromni potop, i to sve...-

            -Da, ali...-

            -Znate šta!? I ovako sam već dovoljno isfrustriran time što ću morati da izvršim jedan zadatak za Sandru. Zadatak koji će možda pokazati da sam čudakinjoželjan! Tako da, izvinete me, ali nemam vremena. Mislim, ništa lično...-

            Izlazim iz sobe i lupam vratima za sobom. Čujem kako čika Stanislav pita tatu ko mi je ta Sandra. Gledam na mobilni. Ok, stvarno bih trebao da požurim, ako želim da stignem na vreme sve da obavim. Ulazim u sobu. Stavljam šolju na zvučnik. Ona jebena baba od dole lupa metlom u plafon. Razmišljam, da li želim zaista da joj uzvratim nogom. Ma ne... Ona će i onako živeti kao Metuzalem dole, a ja ću još malo na faks. Jebe mi se za Metuzalema s metlom.

            Ustajem od stola i idem do police s knjigama. Ako želim da razbucam Sandru, moram imati i neki citat, zar ne? Smejem se samom sebi. Kao da sam neki advokat. Krećem nazad. I onda... Neka mala knjiga mi odvlači pogled. Prašnjava je. Znači, mogao bih obrisati prašinu... ’’Biblija za decu’’. Smejem se i uzimam je. Počinjem da je listam. I skroz zaboravljam na listu...

 

*          *          *

 

            Penjem se na krov. Kasnim, jebiga! Izlazim s nekom rakijom iz tatinog šteka. Ubiće me kad skonta. Na krovu je gomila ljudi... Nikola, Ksenija, Stefan, Ana, Milana, Irina, Irena, Ivan, Snadra i Nenad... i poveo je Silviju. Onako svu u crnom. Da nema vatrice (koju su idioti opet zapalili, iako sam im rekao da mi je savet pravio sranja zbog svakog os osam prethodnih puta) ne bi se videla. Naravno, oko vrata joj je njegov pentagram. Svi su se poređali u krug, a Sandra je malo ispred- u krugu.

            -Šta, nameravaš da me napiješ, pa da me-, pokazuje znake navoda prstima,- pobediš?-

            -O...- pokazujem prstom na list novina, - Jebiga, ja pomislio da je plan grada...Pa da si mislila nekog da kresneš...-

            Svi se smeju. Smejem se i ja. Smeje se i ona. Sedam na mesto koje mi je sačuvano, naspram nje. Vadim listu iz džepa...

            -Dakle?-

            -Samo raspali.- govori mi.

            -Nikolina.- glasno čitam prvo ime.

            -Ona što ste se po’vatali u liftu, misliš- pta me Sandra.

            -Ne, nego Nikolina iz naše generacije.-

            -Emo devojka.- viče Silvija.

            Okrećem se k njoj. Da pogled može da prži, u tom momentu bismo jeli roštilj!

            -Ne, samo je imala takvu frizuru. Imala, naglašavam, devojka nije bila emo.-

            -Ne, osim što je tako uradila na par mesta grafit ’’EMO’’- opet Sandra.

            -Dobro, pa šta i da je bila malo emo?-

            -A što te prevarila s najboljom drugaricom- pita Ivan.

            -Ivane, da se razumemo, to su dve devojke koje se ljube. To pali muškarce. Uglavnom. A to je uradila kako bi mene napalila!-

            -Da, ali je nakon dva dana od tada ostala s njom. Na duže nego s tobom.-

            Cela masa se ponovo smeje. Grokću. Otimam flašu tekile i otvaram je. Jebeno sam znao da nisam trebao napisati njeno ime.

            -Ajde dalje, zanima me baš- viče Milana.

            -Dži-dži-džej-, obraćam joj se, -ti ćuti.Da li si u poslednje vreme nekom...-

            -U redu-, počinje Milana, -u redu. Eto, ja sam uvek za sve kriva. Eto, kurva sam! Recite mi to, ajde, pa da završimo više s tim!- Počinje da plače.

            - Dajte joj pelinkovac i da ućuti-, govori Sandra, -Dalje?-

            -U redu-, četam sledeće ime sa spiska... –Milica.-

            Nenad leži na krovu. Uhvatio se za stomak i grokće koliko se smeje.

            -Pazi da ne prdneš!-

            -Haha, devojka koja se loži na transformese...-

            -Umukni!-

            -Pa, brate, loži se. Jel ti nije rekla da si njen Megatron!?-

            -Nenade, idiote, to sam tebi rekao u poverenju.-

            Ok, sad se svi smeju... Umiru. Ali, ok. I jeste bila čudna. Da se idiot nije izlanuo kao što to sve češće čini, izvukao bih se. Mentalna zabeleška- ne govoriti previše intimne stvari Nenadu.Pored njega se Silvija smeje... Jao, al’ je smešno...

            -Hm... Mislim da dalje ne treba komentarisati, tako da...Sledeća?- Sandra se naslađuje.

            -U redu...Vanja-

            -Jao, fuj- Ana pravi zgroženu facu.

            -Šta ti sad hoćeš!?-

            -Joj, jel ona Vanja iz prve?-

            -Da, da, ta Vanja...-

            -Joj, pa za nju se pričalo da ne seče nokte na nogama. I zato tako nikad ne nosi otvorenu obuću. A onda je moja drugarica koja ide s njom u razred videla u svlačionici pred fizičko. I u malo se devojka nije šlogirala-

            Opet svi umiru od smeha. Ali ona, kao i obično ništa ne konta, pa nastavlja...

            -Šteta. A ja sam tako fine sandalice videla...I moraću da skupljam pare, a Bojana će na lepe oči...-

            -Dobro, to sad nije bitno-, gasi je Ksenija. Hvala Bogu. Sad se svi smejemo Ani.

            -Nego, to ne možemo dokazati. Mislim da Vanja pušta nokte na nogama. Jer je zasnovano na nepoverljivom izvoru- devojci koja se kako i svi znate, zaljubi u- MOTOR! A pravog dečka-opipljivog, od krvi, mesa i s penisom među nogama nije imala.-

            -Dakle, da počnem. Vanju sam smuvao na svirci. I ispostavilo se da devojka svira gitaru. I slušamo istu muziku. I čitamo iste knjige. I da i ona želi da upiše medicinu...-

            -Jao, bože, pa to je likuša s tikovima.- govori Stefan i smeje se.

            -Molim!? Izvini molim te, takvim stvarima se ne treba smejati. A u ostalom, ja se ne sećam da je imala tikove.-

            -Ne, osim što je tripovala da je Meridit iz uvoda u Anatomiju!?-

            -Sandra!-

            -PA jeste.Tako je jurcala hodnikom i govorila kako joj treba CT! Hitno. I to ne normalnim tonom, nego je podvriskivala. Posebno ono HITNO! Jer pacijent ima hematom. I govorila je da si njen MekDrimi.-

            -U redu, ali to mi je prijalo, na neki način.- crvenim.

            -Da, jao, znam, i znala je sve one citate koje govri ta glavna na početku i kraju serije. Pa je tako zaustavljala ljude i govorila im to.-ubacuje se Irena. -Meni je jednom pričala kako nisu samo hirurzi u pitanju. Kako ne zna nikog ko nije progonjen nečim ili nekim, i pokušali da isečemo bol skalpelom ili ga bacali u pozadinu plakara, naši pokušaji propadnu...I tako dalje.-

            -Hej, to su pametni citati. Uostalom, i ti znaš sve Balaševićeve pesme...I GOVORE sa koncerata!-

            Ustajem i bacam papir u vatru. Na tren gledam kako gori. U fazonu, neću više da se borim s njima, a u stvari imena više nema. Sve ostalo je bilo na veče. Gledam u Sandru, pa progovaram.

            - Bog je za šest dana stvorio sve oko sebe. A onda je šestog...-

            -E, mani me tih sranja. Znaš da sam antihrist...- Nenad je počeo svoju filozofiju.

            -Majmune, kao si antihrist, a smisao života ti je da zaradiš ulaznicu u Raj.- Stefan ga gleda kao da će ga ubiti.

            -Mani me tih sranja-, opet Nenad sere, -hrišćani su...-

            -Umukni, bar jednom! Dakle, na kraju šestog je stvorio čoveka. Adama.-

            -Hej, hej, ti si agnostik.- opominje me Sandra, -čemu onda lekcija o...-

            -Pusti me da završim. Dakle, stvoro je Adama. Muškarca. Ali ne i ženu. Tek je kasnije od Adamovog rebra napravio Evu. Kako bi Adam imao druga ravnom sebi. Dakle, moja poenta je da ja radim isto. Nalazim devojke kako bih imao nekog ravnom sebi. Ako su čudakinje, neka su! Moje su čudakinje. I svi radimo isto. Tražimo ljude- partnere sebi ravnima. Zato ja biram čudakinje, jer mi, očigledno, na neki i svaki način odgovaraju. Zato je Nenad smuvao Silviju, jer je takva, kao i on...Mislim, pentagrami, muzika i to sve...-

            Svi su ućutali. Valjda su se nadali da neću i njihove osobine povezivati s njihovim momcima/devojkama. Sandra me je gledala ponosno, kao naučnik Frankenšajna. Kao da me je stvorila ili okrenula. Ali nije. Nasmejao sam joj se. Nategao tekilu čestito, a onda samo seo, i iskulirao. Mislio sam još da ću morati da pričam dalje o biblijskim mitovima, ali nisam morao. I ovo je bilo dovoljno. Čitava priča se zaboravila, a ja sam sutra ponovo ubeđivao sebe da od tada ne pijem...

 

*          *          *

 

            ’’...Ali zmija beše lukava mimo sve zvijeri poljske, koje stvori Gospod Bog... Nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati što je dobro, što li zlo.

            I žena, videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, ubra roda s njega...’’

 

                                                                                                Eva je zagrizla...



 

Generalna | Permalink | Komentari (1) | Trekbekovi (0)

Sex, kofein, nikotin...

skellington91 | 06 Februar, 2009 15:28

    Čista hemija. Ceo njen život. A kako je odjednom upala u moj život bez kucanja, za razliku od sudbine u Betovenov, unela je i kod mene. Hemiju. Alkaloide. Jedan koji sadrži nekondenzovane petočlane i šestočlane prstenove, a drugi koji prelazi u naviku, ali ne i u zavisnost...I, jednim delom, unela seks... Dosta seksa. I zbog svega toga, i gomile ostalih stvari, volim je! Intenzivno, jako i mnogo. Fundamentalno.

            Sandra. Devojka koja ceo svet okrene unatraške. I tako ga vrti i vrti. I jebe joj se za sve. Dve supstance koje ispunjavaju njen dan, njen svet i nju samu jesu nikotin i kofein. Devojka koja me je ˝iskvarila˝.( I pokrala mi pola hemijskih olovaka koje sam imao).

 

*          *          *

 

            Sedim u kafani. Sam. Nigde nikog. Jedino je tu onaj konobar. Sedi tako sam iza šanka. Kuca poruku. Znoji se kao svinja! Vrućina ubija. Gledam na mobilni. Kasni. Na stolu ispred mene hladno, ledeno pivo, i kutija cigara. Pepeljara je skoro puna. Palim još jednu. A, jebena vrućina! Neizdržljivo je. Osećam i sam kolutiće znoja ispod pazuha. Kap znoja mi se spušta niz slepoočnicu. Ponovo gledam mobilni. Prošlo je tri minuta, a deluje kao pola života.

            Vrata se otvaraju s treskom. Ulazi tračak nade u vidu svežeg vazduha. I ona. Ulazi i ona. Puštam dim kroz nos i gledam je kao da ću je iskasapiti. Bleda je. Vezala kosu, obukla kratku majicu i šorcić. Izgleda kao manekenka. I svi se slažu s tim. I dalje gledam u nju. Bez reči. Samo gledam.

            -Kasniš! Koji ti je?-

            Brzim pokretom mi je ščepala kragnu, privukla me sebi i unela mi se u lice. Tek s ove razdaljine vidim da su joj i oči crvene.

            - Znači jebeno mi fale kofein, nikotin i sex. Tako da, ako mi ne naručiš kafu i daš upaljač, jebaću te, urlaćeš!-

            Gutam knedlu. Smejem se. Počinje i ona. Ljubi me u obraz. I ja nju. Seda preko puta mene. Snižava ton.

            -’Ajde molim te idi ti naruči mi kafu.-

            -Što bih ja išao?-

            -Zato što se plašim onog čoveka-

            -Plašiš ga se?-

            -Lik se jebeno znoji kao svinja. I izgleda uvrnuto. Krajnje uvrnuto. Ja sa znojavim uvrnutim ljudima teško ostvarujem komunikaciju. Baš teško!-

            -Čekaj, a meni su fetiš znojavi uvrnuti ljudi?-

            - Pa ti nemaš strah od konfrontacije.-

            Ustajem. Ona se smeška zadovoljno. Pkazujem joj srednji prst. Odlazim do čoveka i zgražavam se. Kao jebeni potop. Od glave do pete. Sve! Gutam knedlu i jedva progovaram:

            -Jednu kafu za moj sto.-

Zašto nije ukljčio klimu!? O, njesra, jeste uključio klimu. Joj!

- Jao, onaj iz četvte je dobar k’o stoka- rekla je i uzela dim. Stegla me je za ruku. I to ne u fazonu malo, nego tako da pomislim da mi kida mišiće.

            - Jeb’o te, otkinu mi podlakticu!-

            - Pa valjda je bitnije da ja irazim emocije, nego ruka kojom onanišeš!-

            - Hm... Kako god! A i ako se toliko ložiš na njega pokaži to nekako.-

            -Šta, kao ti prošli vikend, da se odvalim kao životinja od vodke i pošaljem pogrešnoj osobi poruku  Th r4 lepa a ja phan. Da qe nadjemn-?-

            Uzimam dim i crvenim.

            -Dobro, to jeste bio blam, ALI, poenta je da sam bio s Marinom!-

            -Da, iako si hteo s Nikolinom!-

            -Kako god...Bitno je da smo se po’vatali. Bašbaš!-

            -Pfff... U liftu! Ko zna kakve ste polne boleštine pokupili!-

            -Da...- uzimam poslednji dim, duvam joj u lice pa gasim cigaru u pikslu, -U liftu...Znaš ono, pritisneš STOP dugme...-

            - Da, da,da, samo ako si ti onako pijan k’o majka mogao da naciljaš bilo šta. Pazi, naglašavam, BILO ŠTA, a kamoli stop dugme-

            -Pa i nisam.-

            -Pa šta, na koji sprat ste zapizdili.-

            -Ona je pritisnula stop.-

            -Aham, a ja mislila...-

            -Pogrešno si mislila.-

            -Jebi ga...NEGO,  nemoj me prekidati kad pričam o njemu...-

            ON je baš u tom momentu ušao. ONA me je baš u tom momentu šutnula pod stolom. Šta šutnula!? Odvalila potkolenicu! Krenuo sam da dreknem, pa to da  zamaskiram u kašljanje i/ili javljanje njemu, tako da sam ispustio neki krajnje uvrnut zvuk. Nešto između zvuka veverica koje se pare (e, pa zvuk one pasivne) i zvuka koji ispusti mačka kad iskašljava klupko dlaka. I on i ona su me pogledali kao poslednjeg retarda. Doduše, on mi se i javio, onako čudno me gledajući, i seo za treći sto od nas. Ona je nastavila tako da me gleda. Kao...Kao da sam ja tamo neka osoba koja tek tako dođe i ispušta zvuke koji su nešto između zvuka jebane veverice i zvuka mačjeg kašlja.

            -Hvala što si me izblamirao.-

            -Hvala na invaliditetu!-

            -Pfff... Ja od blama neću moći da mu se javim...DA ŽIVIM!!! A ti ćeš još moći da tražiš osiguranje, ili invalidsku penziju!-

            On ponovo dolazi. Ona ga pije. I pije... I pije...A ostaje žedna.

            -Jel ima neko hemijsku da mi pozajmi?-

            -Ne, žao mi je, ja nemam.-

            Ona ga gleda oš neku večnost. I tek onda uz trzaj nabija ruku u torbu. Histerično ronda po njoj. A onda je vadi. Vadi hemijsku. Vadi MOJU hemijsku. I tako MOJU hemijsku uz grickanje usana daje njemu. On je uzima, tapše me po ramenu i odlazi. Vraća se samo da kaže kako imamo istu majicu. Ma ko jebe majicu.

            -ŽELIM-MOJU-HEMIJSKU-NAZAD- besno joj šapćem. Grabim moje cigare sa stola. Palim jednu. I opet je gledam kao da ću je iskasapiti! Uzimam gutljaj piva. Kontam da je baš hladno pa ga spuštam uz potkolenicu. Prija. Jao, al’ prija!

            -Pa, izvini...Stvarno mu je trebala hemijska. A u svakom slučaju, daću ti neku drugu tvoju hemijsku.-

            -Ok, ok.-

            -A šta misliš, jel i on tako... Krade stvari.-

            -Ne znam...možda.-

            -Jao, mića.-

            -Misliš kleptoman?-

            -Jao. Zamisli, on tako zadrži tu hemijsku. Pa me se svaki put seti. I kao, ja se udam sad na moru, i on jednom tako slučajno nabasa na tu hemijsku u svom džepu i seti se da je to jedina stvar koja nas povezuje. Pa on onda zapali za Bugarsku i dođe i otme me... Pa ja bih pala!-

            -Šta!?-

            -Kao...Pala! U fazonu u nesvest. Od naboja emocija.-

            -Sandra, sereš gladna.-

            -Ne...Ti to ne razumeš.-

            -I ne želim.-

            -Da, želiš. Svi žele. I razumećeš. Jednog dana... Ali ne u nekom liftu nadam se...-

            -Na krovu?-

            -E, jebi se.-

            -Dobro, Sandra, nemoj se žestiti.-

            ON opet dolazi. Pruža joj hemijsku. Smeška se i zahvaljuje.Ona pizdi.

            -Pa...Izgleda da nije kleptoman kao ti.-

            -Jebi se!- vrišti-KO JOŠ VRAĆA STVARI!?-

            Kontam da bih joj trebao reći niko normalan. Iako je istina- svi normalni. Al’, neću da je zezam.

            -Niko normalan.-

            -I ja kažem! Niko normalan!-

            -Eto.-

            -Uh! Al’ sam se iznervirala. Daj malo piva.-

            -Ma samo iskuliraj. On ionako ide iz škole za koji dan.-

            -DA, ali je mogao zadržai jebenu hemijsku!-

            -Ma, tražiće on upaljač, ili tako nešto. I ako to vrati, e pa onda stvarno treba da ode na analizu.-

            -Da, da, u pravu si!-

            Ustajemo i ostavljamo pare na sto. Da ih kojim slučajem ne bismo dali debelom znojavom čoveku. Da nas opet on, kojim slučajem ne bi dotakao svojim debelim znojavim prstima. Grlim je i izlazimo iz kafane.

            Posle dva dana je zaista došao po upaljač. I ona mu je dala. Istrčali smo na brzinu kako ne bi stigao da nam vrati. Ona mu je dala i on je kresao. Jedan dan. Posle je upaljač završio u mojoj torbi. Ipak su njena osećanja bitnija od jednog belog upaljača. Ma koliko god on predstavljao jedinu i jedinstvenu vezu između dve osobe. Ma koliko god to meni ne bilo jasno, a vremenom ću saznati.

           

*          *          *

 

            Beli upaljač još uvek stoji na dnu mog ranca. Zarad Sandrine mentalne stabilnosti. Beli upaljač još uvek stoji na dnu mog ranca. Pa se opet pravim da nemam ni jedan i žicam da bih zapalio uz kafu s njom. Beli upaljač još uvek stoji na dnu mog ranca...Dok ga ona ne skonta i popizdi... Pa ga ukrade.

           

Generalna | Permalink | Komentari (1) | Trekbekovi (0)

Laž. Razočarenje. Život.

skellington91 | 30 Januar, 2009 19:53

    Kada se rodiš, pa na dalje, dok prolaziš kroz detinjstvo, lažu te. Znaš, postoji deda Mraz. I zagrizemo. Verujemo u debelog crvenog. Radujemo mu se. A onda razočarenje. To su samo naši. Nema ga. Veliko razočarenje. Ne bes, razočarenje. Posle svake laži bivamo razočarani. Da li bi svet bio lepši kada bi sve bilo crno belo? Bez laži? Mislite da bi  i želite da bude? Ma nemojmo se lagati...

 

*          *          *

            -Ovako više ne ide.-

            -Čekaj, ti sad želiš da mi kažeš da...-

            -Da je gotovo.-

            Usrknula je kafu. Usne su joj dodirnule rub šolje. Pošto je spustila na tacnicu uzela je maramicu da izbriše krajičke usana na kojima je ostalo kafe. Pažljivo to radi da ne skine sjaj namazan pre par minuta u WC-u. Spremila se za ovaj momenat.

            Spustivši maramicu i podigavši pogled, jedna suza je pretila. Ozbiljno je pretila slivanjem niz lice. Što bi značilo mrljanje pažljivo nanetih slojeva pudera. Stavila je ruku na njegovu, i pogled usmerila ka satu. Kao da ga teši i u isto vreme poručuje da treba da ode.

            Pošto je suza dosegla krajnju granicu, malim prstom je uklanja. Na brzinu, ne oštetivši ni jedan deo maske. Još pokazuje i nokat, nalakiran crvenom bojom. Lak koji je stavila i na prvom sudaru.

            -Da li postoji drugi-, pita je.

            -To...-, glas joj drhti, -to sada zaista nije ni bitno. Nisi ti u pitanju. Nije ni do kog osim do mene. Smatram da je ovo naše suviše trajalo i...-

            -Ali trajalo je samo dva dana. Ovo nam je drugo veče.-

            -Upravo tako.-

            Uzdahnula je. Delovala je kao da joj zaista teško. Progutala je pljuvačku, pročistila grlo, a onda krhkim glasom nastavila,

            -Upravo tako...Ja sam divlja. Neobuzdana. Smatram da bi me zajednica sa samo jednom muškom osobom na duži vremenski period gušila.-

            -Misliš veza?-

            -Ti to nazivaš vezom, ja nazivam zajednicom sa određenim brojem osoba na određeno vreme.-

            Slomila ga je. Ustao je. Zagrizao donju usnu i pokupio svoje stvari. Pošto se okrenuo da ode, pozvala ga je i poljubila nežno u obraz. Udarila žig. Zapalila ga. A onda se popišala po njemu izvadivši mobilni u njegovom prisustvu, a opet ponašajući se kao da nije tu. On je samo tupo stajao i gledao u nju. Pošto je završila sa kucanjem poruke, pogledala ga je pogledom šta ti još uvek radiš ovde? i zacoktala. On je otišao. Ona je zapalila cigaretu. Pogledala u stranu, kao da joj se srce upravo slomilo, a onda ustala, namestila pantalone i sela za moj sto.

            Pogledao sam je samo i nategao pivo. Podigla je obrve. Dunula mi dim u lice.

            -Znaš, što je najgore, bila si stvarno dobra tamo. Ali, ići ćeš pravo u pakao.-

            -L-A-Ž-Lj-I-V-I-C-E- načinio sam reč ne ispuštajući zvuk. Samo pomerajući usne. Nasmejala se. Uzela gutljaj mog piva. Mrzim kad to uradi pa ostane sjaj na obodu krigle. Jezikom je izbrisala penu najpre sa gornje a potom i donje usne.

            -Ako idem dole, vučem te za sobom-, rekla mi je.

            Izvadio sam jednu i zapalio. Obožavam prvi dim. Pošto sam ga pustio da mi izađe kroz dušnik, grkljan dunuo sam joj po sred face. Nasmejao se. Bila je majstor. Bio sam majstor.

            -Sandra, takva si kučka.-

            -Drago mi je, drkadžijo. Majke ti, jel sam bila dobra?-

            -Hm...onaj deo sa vezom za njega, za tebe zajednicom...i to...nenadjebivo. To smo predrkano smislili.-

            -Znači bila sam prirodna.-

            -Da.-

            -Da.-

            -Dobro, malo si presrala onim divlja i neobuzdana...-

            -Da...i sama sam videla kada sam rekla.-

            -Divlja i neobuzdana!? Odakle ti to uopšte?-

            -Neki pornić...-

            -O...i delovalo mi je tako. Čekaj, onaj moj CD je još uvek kod tebe.-

            -Da. Posluži. Kad sam onako baš usamljena.-

            -Zašto sam na isti fazon slagao Marinu na koji si ti ovog jadnika? Zašto smo ih uništili. Sjebali im noć i dan?-

            -Zato što nas zajednice s određenim brojem osoba na određeni vremenski period guše...-

            -Ne, ne mislim na to. Mislim, mi smo loše osobe.-

            -Nismo.-

            -Kako nismo?-

            -Jednostavno je tako. Nismo, pomiri se s tim.-

            -Jesi ti čula išta od onog što sam malo pre rekao? Uništili smo BAR dve osobe.-

            -Ne. Veruj mi. Da smo ostali s njima NA DUŽE, uništili bismo ih. Ovako, dobili smo što smo hteli, dobili su što su hteli... Kraj.-

            -Sandra, kučko.-

            -Idemo kući. Škola i sve to...-

           

*          *          *

           

            -Znaš, baš sam razmišljao o tome, da li da joj kažem...-

            -Nenade-, Sandra ga je pogledala kao da će ga ubiti, - Okreni se napred.-

            -Ali...-

            -Bez ali. Vidiš da ovaj bulji u nas. Neću još jedan neopravdani. To za sobom vuče ukor. On za sobom vuče trojku iz vladanja...-

            -Stvarno mi je bitno.-

            -Čuj,- rekao sam mu, -ako misliš, reci joj.-

            -Ali fazon je u tome što ne znam da li mislim.-

            -Pa  ne možemo ti mi reći šta da misliš.-

            -Da,- rekla je Sandra, -samo nemoj da je lažeš i daješ joj lažnu nadu.-

            Pogledao sam je. Gledao sam je i nisam mogao da poverujem. Kako kenja. Majstorski. ONA mu kaže da je ne laže! NE MOGU DA VERUJEM!

            -Vas troje baš ne zanima Paskal, jel da?-

            -Profesore, realno, mislim da osamdeset posto ovog razreda ne zanima ni informatika, a kamoli Paskan,- rekla mu je Sandra

            -PaskaL,- ispravio je.

            -Kako god.-

            -Mnogo si ti Sandra drska!-

            -Kad mi je dosadno i kad mi izbija umnjak znam da budem zla.-

            -Sandra, nadam se da je sada umnjak u pitanju.-

            Nenad je ispustio zvuk koji se čuje kada neko da netačan odgovor u nekom kvizu.

            -Imate još dve šanse,- govorim mu kroz smeh.

            -’Ajde vas troje lepo malo prošetate. Neću vas upisati, samo idite negde. Na dvorište, na primer.-

            Ustajemo. Svi nas gledaju. Svi bi da su na našim mestima. Izlazimo dok Sandra pevuši Šta bi dao da si na mom mjestu, svi se smeju. Vrata se zatvaraju, smeh ostaje prigušen.

            -Dakle, Nenade, Silvija je jaka devojka, čak jača od tebe. Kontam da i ako joj ne kažeš, ona će...-

            -Popizdeti. Nenade, ne budi stoka prema njoj,- Sandra se dere dok izlazimo na dvorište. Vadim cigare i palim jednu.

            -Sandra, ti nisi normalna. Sinoć si uradila ONO i rekla sve ONO, a danas...-

            -Pazi ovako. Ti, na primer, ti si sav uvrnut. I podosta mračan. Tako da kažem, siv. Ti si siva osoba. Nisi kao Nenad. Nenad je osoba u bojama...-

            -Čekaj, kakve veze sad imaju boje sa onim volim te?-

            Okrenuli smo se prema njemu. Skroz smo ga izostavili, a o njemu se radi. Dunuo sam dim na stranu, a onda ga pogledao. Kao neka siva osoba. Pogled je značio da treba da ućuti. I samo da sluša. Pogled je uspeo. Opet sam se okrenuo ka Sandri.

            -Pazi, ja mislim da ne treba da se muči. Zašto bi se naterao da joj kaže da je voli samo zato što mu je ona tako rekla?-

            -Da bi njoj bilo lakše. A i njemu. Onda će prosto prestati. I možda mu da.-

            -Kako bi mu bilo lakše? Samo bi se upetljao, znaš koliko je u tom smislu smotan!-

            -Mogu da vas čujem, i dalje-,skrenuo nam je pažnju na sebe.

            -Nenade, idi kupi nam da jedemo nešto.-

            -Uuuu, i pivo, uzmi pare iz moje torbe-,viknula mu je Sandra.

            -Čekajte, vi se dogovarate o tome šta JA treba da kažem ili ne kažem? A JA treba da odem?-

            -Pazi, da li ti nju zaista voliš voliš?-

            -Joj, pa ne znam. U tome je problem...-

            -Vidi, Nenade, prosto je. Da li osetiš leptire u stomaku, kolena ti klecaju?-

            -Sandra, to je tako pederski!-

            -Nenade, da li nešto osećaš!? Uopšte!?-

            -Pa...-

            -Sandra, prekini da ga mučiš! Čuj, ako ništa ne osećaš, nemoj ništa da govoriš. Kraj.-

            -Hvala.-

            -Molim, Nenade. Priča je završena.- Bacam pikavac i gazim ga. Znam da sam u pravu. Mislim jesam, zar ne?

            -Tako si ga zajebao.-

            -Sandra prekini da sereš! LAŽI ne treba da postoje. Kontaš!? Da nema laži, svet bi bio bolji. Svet ne bi bio tako jebeno mutan i ne bismo bili zaglavljeni negde između istine i laži. Znali bismo da je istina istina. I da je se držimo.-

            -Možeš govoriti šta hoćeš. To je tako netačno. TO što si ti rekao je upravo laž.-

            -Ne, nisam slagao. To je moje mišljenje.-

            -Možda. Ali je laž. Svet samo s istinom i jedino istinom bi bio...lažan.-

            -Zar ne bi bilo jednostavnije da čuješ istinu? I slušaš istinu? I znaš da je to istina? Da je to činjenica? Da je neosporiva?-

            -Da li bih se osećala bolje? Ne. Da li bih bila u stanju da govorim istinu stalo? Ne. Mislim da niko i ne bi.-

            -To je tačno-, Milana nam je prišla. Čula je sve dok je dolazila do nas. Sela je na fudbalski teren. Naš beton.

            -Hvala, Milana.-

            -Molim. To je stvarno tačno. MislimSvi lažemo. I ono kad nas pitaju na ulici kako smo, a mi kažemo dobro, iako nekad stvarno nismo dobro.-

            -Milana, ti treba da si na mojoj strani.-

            -Izvini.-

            -Jebi se.-

            Dolaze ljudi na teren. Deluju srećno. Deluju kao da vole ljude. Naravno, vole ih. Vole da ćaskaju s njima o glupim temama. Prostim temama. Veruju ljudima koje vole. Jer su ljudi. Jer misle da je čovek samo mišić na kosti i da je duša u srcu. Kad god kažem da je duša u mozgu gledaju me čudno. Ali su mi na neki način dragi. Jer su moji ljudi. Koji mi čine dane i noći. I ne samo oni. Mnogi drugi. Koji će doći na teren. I voleti ljude. Ljubav nije samo reč. Ljubav je čulo. Ljubav nije samo osećaj. Ljubav je mišić na kosti. Laž je samo mišić. Grči se i opušta. Istina je kost. Ogoljena, svedena na ono što je. Bez dodatka, bez oduzimanja.

            U gomili ljudoljubaca vidim Nenadovo i Nikolino lice. Nikola nešto priča. Srećan. Nisu samo njihova lica. Tu je i... Mina. Mina koja u jednoj ruci drži cigaru. Drugom ne prolazi kroz plavu kosu. U drugoj ne drži nikakvu knjigu, svesku. Ni kutiju, ni upaljač. Ni užinu. U drugoj ruci, jasno sam video Nikolinu ruku. Sa ispreplitanim prstima. Tako su se držali za ruke. Koji im je kurac!?

            -Mi smo zajedno.-

            -Mina, al’ si se sjebala-, smejem se.

            Sandra i dalje bulji u njih. Skoro da joj se i ne vidi maskara na kapku koliko je razrogačila oči. Uzima dim, dolazi do glasa, a onda ih pita:

            -Ložite nas, jel da?-

            -Ne-, odgovara Nikola i ljubi Minu. Kako bi dokazao,- zašto bismo ložili?-

            -ETO, Sandra, samo još dvoje koji veruju da je najbolje govoriti istinu.-

            Pogledala me je. Bacila pikavac na mene. Sreća pa je bangava, kakva jeste, pa je omašila.

            -Otkud se to desilo?-

            -Milana, desilo se. Sada-, objašnjavala joj je Mina.

            -Šta, kao, posle tri godine ste u pekari, dok ste kupovali perece i kifle s viršlama, skontali da se volite. Da ste jedno za drugo. I da je red da se smuvate-, pitao ih je Nenad.

            -Ne, majmune-, kavaljerski se postavio Nikola,- samo se desilo, eto, ako svi morate da znate.-

            - Treba da mi opravdaš neke časove,- odjednom se pojavila Sonja. Ponovo se ofarbala. Po neki sedmi put. Ljubičaste šiške. Ljubičasta šiška. I ljubičasti nokti. Prva godina. Svi znaju pravilo – kinji prvake. Ali ona je nakako drugačija. Ne samo ona. Ali Sonja je bila čudna. Prvakinja koja je od prvog dana slobodno izašla na dvorište i tražila upaljač. Imala je stav. Bila je dovoljno drska i dovoljno pametna da se uklopi. Da pokuša. I uspe.

            -Hoćeš da laže za tebe?- pitala je Sandra i nakezila se.

            -Hm...da.- opušteno je uzvratila Sonja.

            -Pa ne znam da li će moći, pošto dečko ne veruje u laži.-

            -Molim?-

            -Sonja, opravdaću ti.-

            -Hvala-, otišla je na drugu stranu terena.

            -Slagaćeš?-

            -Učiniću dobro delo.-

            -Ne vidim ja tu nikakvu ravnotežu u kosmosu-,smejala se Mina.

            -Karma je kučka.-

            -Ja idem da slažem ovu iz Geografije da mi je umro neko.- Milana je ustala s terena.

            Svi smo je pogledali. Samo smo je gledali. Ona se nasmejala i uz njenu čuvenu Ja sam najčednije biće koje hoda planetom okrenula leđa i krenula u školu. Ubrzo je zvonilo. I dalje s ubeđenjem da je laž sranje krenuo sam s ostatkom društva u školu. Da li je laž samo stanje ili i sranje?

 

Sandra je na isti fazon slomila još mnogo ljudi.

Nenad je rekao Silviji da je voli iako to nije mislio. Skenjao se, a njoj ulepšao dan.

Nikola i Mina su kasnije rekli da su već dve nedelje zajedno.

Sonja nije imala ni jedan neopravdani od realnih pet.

Milana nije odgovarala geografiju, jer joj je baba umrla po sedmi put.

Ja sam ubrzo nakon tog dana bio prevaren i razočaran. A onda se pomirio sa sobom...

 

 

*          *          *

 

            Laž postoji s razlogom. Da bi prethodila razočarenju. Samo se provuče kroz zube i sklizne s usana. Elegantno. Uče nas da ne treba lagati, a opet nas od malih nogu lažu. Mraz ne postoji. Magija ne postoji. Tu smo samo mi. I laži. Male ili veće kako bi nam zaspale na onom što se zove duša i da bi nam bilo lakše. Kako bismo se razočarali, a onda shvatili da je siva zona zapravo ono u čemu smo zaglavljeni. Da je siva zona zapravo ono...Ono što se zove život.

Generalna | Permalink | Komentari (2) | Trekbekovi (0)

Čestitamo!

skellington91 | 05 Januar, 2009 20:44

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.

Generalna | Permalink | Dodaj komentar | Trekbekovi (0)

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb