Čekajući srećan kraj...

Laž. Razočarenje. Život.

skellington91 | 30 Januar, 2009 19:53

Kada se rodiš, pa na dalje, dok prolaziš kroz detinjstvo, lažu te. Znaš, postoji deda Mraz. I zagrizemo. Verujemo u debelog crvenog. Radujemo mu se. A onda razočarenje. To su samo naši. Nema ga. Veliko razočarenje. Ne bes, razočarenje. Posle svake laži bivamo razočarani. Da li bi svet bio lepši kada bi sve bilo crno belo? Bez laži? Mislite da bi i želite da bude? Ma nemojmo se lagati...

* * *

-Ovako više ne ide.-

-Čekaj, ti sad želiš da mi kažeš da...-

-Da je gotovo.-

Usrknula je kafu. Usne su joj dodirnule rub šolje. Pošto je spustila na tacnicu uzela je maramicu da izbriše krajičke usana na kojima je ostalo kafe. Pažljivo to radi da ne skine sjaj namazan pre par minuta u WC-u. Spremila se za ovaj momenat.

Spustivši maramicu i podigavši pogled, jedna suza je pretila. Ozbiljno je pretila slivanjem niz lice. Što bi značilo mrljanje pažljivo nanetih slojeva pudera. Stavila je ruku na njegovu, i pogled usmerila ka satu. Kao da ga teši i u isto vreme poručuje da treba da ode.

Pošto je suza dosegla krajnju granicu, malim prstom je uklanja. Na brzinu, ne oštetivši ni jedan deo maske. Još pokazuje i nokat, nalakiran crvenom bojom. Lak koji je stavila i na prvom sudaru.

-Da li postoji drugi-, pita je.

-To...-, glas joj drhti, -to sada zaista nije ni bitno. Nisi ti u pitanju. Nije ni do kog osim do mene. Smatram da je ovo naše suviše trajalo i...-

-Ali trajalo je samo dva dana. Ovo nam je drugo veče.-

-Upravo tako.-

Uzdahnula je. Delovala je kao da joj zaista teško. Progutala je pljuvačku, pročistila grlo, a onda krhkim glasom nastavila,

-Upravo tako...Ja sam divlja. Neobuzdana. Smatram da bi me zajednica sa samo jednom muškom osobom na duži vremenski period gušila.-

-Misliš veza?-

-Ti to nazivaš vezom, ja nazivam zajednicom sa određenim brojem osoba na određeno vreme.-

Slomila ga je. Ustao je. Zagrizao donju usnu i pokupio svoje stvari. Pošto se okrenuo da ode, pozvala ga je i poljubila nežno u obraz. Udarila žig. Zapalila ga. A onda se popišala po njemu izvadivši mobilni u njegovom prisustvu, a opet ponašajući se kao da nije tu. On je samo tupo stajao i gledao u nju. Pošto je završila sa kucanjem poruke, pogledala ga je pogledom šta ti još uvek radiš ovde? i zacoktala. On je otišao. Ona je zapalila cigaretu. Pogledala u stranu, kao da joj se srce upravo slomilo, a onda ustala, namestila pantalone i sela za moj sto.

Pogledao sam je samo i nategao pivo. Podigla je obrve. Dunula mi dim u lice.

-Znaš, što je najgore, bila si stvarno dobra tamo. Ali, ići ćeš pravo u pakao.-

-L-A-Ž-Lj-I-V-I-C-E- načinio sam reč ne ispuštajući zvuk. Samo pomerajući usne. Nasmejala se. Uzela gutljaj mog piva. Mrzim kad to uradi pa ostane sjaj na obodu krigle. Jezikom je izbrisala penu najpre sa gornje a potom i donje usne.

-Ako idem dole, vučem te za sobom-, rekla mi je.

Izvadio sam jednu i zapalio. Obožavam prvi dim. Pošto sam ga pustio da mi izađe kroz dušnik, grkljan dunuo sam joj po sred face. Nasmejao se. Bila je majstor. Bio sam majstor.

-Sandra, takva si kučka.-

-Drago mi je, drkadžijo. Majke ti, jel sam bila dobra?-

-Hm...onaj deo sa vezom za njega, za tebe zajednicom...i to...nenadjebivo. To smo predrkano smislili.-

-Znači bila sam prirodna.-

-Da.-

-Dobro, malo si presrala onim divlja i neobuzdana...-

-Da...i sama sam videla kada sam rekla.-

-Divlja i neobuzdana!? Odakle ti to uopšte?-

-Neki pornić...-

-O...i delovalo mi je tako. Čekaj, onaj moj CD je još uvek kod tebe.-

-Da. Posluži. Kad sam onako baš usamljena.-

-Zašto sam na isti fazon slagao Marinu na koji si ti ovog jadnika? Zašto smo ih uništili. Sjebali im noć i dan?-

-Zato što nas zajednice s određenim brojem osoba na određeni vremenski period guše...-

-Ne, ne mislim na to. Mislim, mi smo loše osobe.-

-Nismo.-

-Kako nismo?-

-Jednostavno je tako. Nismo, pomiri se s tim.-

-Jesi ti čula išta od onog što sam malo pre rekao? Uništili smo BAR dve osobe.-

-Ne. Veruj mi. Da smo ostali s njima NA DUŽE, uništili bismo ih. Ovako, dobili smo što smo hteli, dobili su što su hteli... Kraj.-

-Sandra, kučko.-

-Idemo kući. Škola i sve to...-

* * *

-Znaš, baš sam razmišljao o tome, da li da joj kažem...-

-Nenade-, Sandra ga je pogledala kao da će ga ubiti, - Okreni se napred.-

-Ali...-

-Bez ali. Vidiš da ovaj bulji u nas. Neću još jedan neopravdani. To za sobom vuče ukor. On za sobom vuče trojku iz vladanja...-

-Stvarno mi je bitno.-

-Čuj,- rekao sam mu, -ako misliš, reci joj.-

-Ali fazon je u tome što ne znam da li mislim.-

-Pa ne možemo ti mi reći šta da misliš.-

-Da,- rekla je Sandra, -samo nemoj da je lažeš i daješ joj lažnu nadu.-

Pogledao sam je. Gledao sam je i nisam mogao da poverujem. Kako kenja. Majstorski. ONA mu kaže da je ne laže! NE MOGU DA VERUJEM!

-Vas troje baš ne zanima Paskal, jel da?-

-Profesore, realno, mislim da osamdeset posto ovog razreda ne zanima ni informatika, a kamoli Paskan,- rekla mu je Sandra

-PaskaL,- ispravio je.

-Kako god.-

-Mnogo si ti Sandra drska!-

-Kad mi je dosadno i kad mi izbija umnjak znam da budem zla.-

-Sandra, nadam se da je sada umnjak u pitanju.-

Nenad je ispustio zvuk koji se čuje kada neko da netačan odgovor u nekom kvizu.

-Imate još dve šanse,- govorim mu kroz smeh.

-’Ajde vas troje lepo malo prošetate. Neću vas upisati, samo idite negde. Na dvorište, na primer.-

Ustajemo. Svi nas gledaju. Svi bi da su na našim mestima. Izlazimo dok Sandra pevuši Šta bi dao da si na mom mjestu, svi se smeju. Vrata se zatvaraju, smeh ostaje prigušen.

-Dakle, Nenade, Silvija je jaka devojka, čak jača od tebe. Kontam da i ako joj ne kažeš, ona će...-

-Popizdeti. Nenade, ne budi stoka prema njoj,- Sandra se dere dok izlazimo na dvorište. Vadim cigare i palim jednu.

-Sandra, ti nisi normalna. Sinoć si uradila ONO i rekla sve ONO, a danas...-

-Pazi ovako. Ti, na primer, ti si sav uvrnut. I podosta mračan. Tako da kažem, siv. Ti si siva osoba. Nisi kao Nenad. Nenad je osoba u bojama...-

-Čekaj, kakve veze sad imaju boje sa onim volim te?-

Okrenuli smo se prema njemu. Skroz smo ga izostavili, a o njemu se radi. Dunuo sam dim na stranu, a onda ga pogledao. Kao neka siva osoba. Pogled je značio da treba da ućuti. I samo da sluša. Pogled je uspeo. Opet sam se okrenuo ka Sandri.

-Pazi, ja mislim da ne treba da se muči. Zašto bi se naterao da joj kaže da je voli samo zato što mu je ona tako rekla?-

-Da bi njoj bilo lakše. A i njemu. Onda će prosto prestati. I možda mu da.-

-Kako bi mu bilo lakše? Samo bi se upetljao, znaš koliko je u tom smislu smotan!-

-Mogu da vas čujem, i dalje-,skrenuo nam je pažnju na sebe.

-Nenade, idi kupi nam da jedemo nešto.-

-Uuuu, i pivo, uzmi pare iz moje torbe-,viknula mu je Sandra.

-Čekajte, vi se dogovarate o tome šta JA treba da kažem ili ne kažem? A JA treba da odem?-

-Pazi, da li ti nju zaista voliš voliš?-

-Joj, pa ne znam. U tome je problem...-

-Vidi, Nenade, prosto je. Da li osetiš leptire u stomaku, kolena ti klecaju?-

-Sandra, to je tako pederski!-

-Nenade, da li nešto osećaš!? Uopšte!?-

-Pa...-

-Sandra, prekini da ga mučiš! Čuj, ako ništa ne osećaš, nemoj ništa da govoriš. Kraj.-

-Hvala.-

-Molim, Nenade. Priča je završena.- Bacam pikavac i gazim ga. Znam da sam u pravu. Mislim jesam, zar ne?

-Tako si ga zajebao.-

-Sandra prekini da sereš! LAŽI ne treba da postoje. Kontaš!? Da nema laži, svet bi bio bolji. Svet ne bi bio tako jebeno mutan i ne bismo bili zaglavljeni negde između istine i laži. Znali bismo da je istina istina. I da je se držimo.-

-Možeš govoriti šta hoćeš. To je tako netačno. TO što si ti rekao je upravo laž.-

-Ne, nisam slagao. To je moje mišljenje.-

-Možda. Ali je laž. Svet samo s istinom i jedino istinom bi bio...lažan.-

-Zar ne bi bilo jednostavnije da čuješ istinu? I slušaš istinu? I znaš da je to istina? Da je to činjenica? Da je neosporiva?-

-Da li bih se osećala bolje? Ne. Da li bih bila u stanju da govorim istinu stalo? Ne. Mislim da niko i ne bi.-

-To je tačno-, Milana nam je prišla. Čula je sve dok je dolazila do nas. Sela je na fudbalski teren. Naš beton.

-Hvala, Milana.-

-Molim. To je stvarno tačno. MislimSvi lažemo. I ono kad nas pitaju na ulici kako smo, a mi kažemo dobro, iako nekad stvarno nismo dobro.-

-Milana, ti treba da si na mojoj strani.-

-Izvini.-

-Jebi se.-

Dolaze ljudi na teren. Deluju srećno. Deluju kao da vole ljude. Naravno, vole ih. Vole da ćaskaju s njima o glupim temama. Prostim temama. Veruju ljudima koje vole. Jer su ljudi. Jer misle da je čovek samo mišić na kosti i da je duša u srcu. Kad god kažem da je duša u mozgu gledaju me čudno. Ali su mi na neki način dragi. Jer su moji ljudi. Koji mi čine dane i noći. I ne samo oni. Mnogi drugi. Koji će doći na teren. I voleti ljude. Ljubav nije samo reč. Ljubav je čulo. Ljubav nije samo osećaj. Ljubav je mišić na kosti. Laž je samo mišić. Grči se i opušta. Istina je kost. Ogoljena, svedena na ono što je. Bez dodatka, bez oduzimanja.

U gomili ljudoljubaca vidim Nenadovo i Nikolino lice. Nikola nešto priča. Srećan. Nisu samo njihova lica. Tu je i... Mina. Mina koja u jednoj ruci drži cigaru. Drugom ne prolazi kroz plavu kosu. U drugoj ne drži nikakvu knjigu, svesku. Ni kutiju, ni upaljač. Ni užinu. U drugoj ruci, jasno sam video Nikolinu ruku. Sa ispreplitanim prstima. Tako su se držali za ruke. Koji im je kurac!?

-Mi smo zajedno.-

-Mina, al’ si se sjebala-, smejem se.

Sandra i dalje bulji u njih. Skoro da joj se i ne vidi maskara na kapku koliko je razrogačila oči. Uzima dim, dolazi do glasa, a onda ih pita:

-Ložite nas, jel da?-

-Ne-, odgovara Nikola i ljubi Minu. Kako bi dokazao,- zašto bismo ložili?-

-ETO, Sandra, samo još dvoje koji veruju da je najbolje govoriti istinu.-

Pogledala me je. Bacila pikavac na mene. Sreća pa je bangava, kakva jeste, pa je omašila.

-Otkud se to desilo?-

-Milana, desilo se. Sada-, objašnjavala joj je Mina.

-Šta, kao, posle tri godine ste u pekari, dok ste kupovali perece i kifle s viršlama, skontali da se volite. Da ste jedno za drugo. I da je red da se smuvate-, pitao ih je Nenad.

-Ne, majmune-, kavaljerski se postavio Nikola,- samo se desilo, eto, ako svi morate da znate.-

- Treba da mi opravdaš neke časove,- odjednom se pojavila Sonja. Ponovo se ofarbala. Po neki sedmi put. Ljubičaste šiške. Ljubičasta šiška. I ljubičasti nokti. Prva godina. Svi znaju pravilo – kinji prvake. Ali ona je nakako drugačija. Ne samo ona. Ali Sonja je bila čudna. Prvakinja koja je od prvog dana slobodno izašla na dvorište i tražila upaljač. Imala je stav. Bila je dovoljno drska i dovoljno pametna da se uklopi. Da pokuša. I uspe.

-Hoćeš da laže za tebe?- pitala je Sandra i nakezila se.

-Hm...da.- opušteno je uzvratila Sonja.

-Pa ne znam da li će moći, pošto dečko ne veruje u laži.-

-Molim?-

-Sonja, opravdaću ti.-

-Hvala-, otišla je na drugu stranu terena.

-Slagaćeš?-

-Učiniću dobro delo.-

-Ne vidim ja tu nikakvu ravnotežu u kosmosu-,smejala se Mina.

-Karma je kučka.-

-Ja idem da slažem ovu iz Geografije da mi je umro neko.- Milana je ustala s terena.

Svi smo je pogledali. Samo smo je gledali. Ona se nasmejala i uz njenu čuvenu Ja sam najčednije biće koje hoda planetom okrenula leđa i krenula u školu. Ubrzo je zvonilo. I dalje s ubeđenjem da je laž sranje krenuo sam s ostatkom društva u školu. Da li je laž samo stanje ili i sranje?

Sandra je na isti fazon slomila još mnogo ljudi.

Nenad je rekao Silviji da je voli iako to nije mislio. Skenjao se, a njoj ulepšao dan.

Nikola i Mina su kasnije rekli da su već dve nedelje zajedno.

Sonja nije imala ni jedan neopravdani od realnih pet.

Milana nije odgovarala geografiju, jer joj je baba umrla po sedmi put.

Ja sam ubrzo nakon tog dana bio prevaren i razočaran. A onda se pomirio sa sobom...

* * *

Laž postoji s razlogom. Da bi prethodila razočarenju. Samo se provuče kroz zube i sklizne s usana. Elegantno. Uče nas da ne treba lagati, a opet nas od malih nogu lažu. Mraz ne postoji. Magija ne postoji. Tu smo samo mi. I laži. Male ili veće kako bi nam zaspale na onom što se zove duša i da bi nam bilo lakše. Kako bismo se razočarali, a onda shvatili da je siva zona zapravo ono u čemu smo zaglavljeni. Da je siva zona zapravo ono...Ono što se zove život.